Do we forgive collaborators who do not have style in dressing and behavior or do not show signs of any kind of lifestyle which is a little different from ours, no matter if we share same values and forcibly think that dressing-up does not matter? Probably such opposites are attracted until they begin to stand against. For we forgive, only as long as the necessary working hours last or until the work is finished. Many righteous people would condemn “inappropriate” comments on someone’s possession of money for nice clothes, for example, but here we are not talking about the luxury – but about something nice and stylized.
Excuses can be made for everything and anything, but disregard for our appearance is difficult to hide because the picture tells for itself. Not everyone is Gandhi.
I have colleagues from the non-governmental sector, and especially youth work, who have critized many (good) things, made a rush (they like this practice) and relativized, so the smart casual switched to the casual, and the casual switched to the feel-like-home style in public with the occasional alibi like “this is the outdoor pajamas.”
This perpetuates the preoccupation with important things, essential things, prevents from establishing a system of habits that include visuals (fitness, diet, smoking, yoga, shopping, etc.), against the progression of the intellect that gradually begins to spend time praising his own capacities and being an avant-garde (!). There must always be time to make an additional effort to create your own image (not just identity), depending on what kind of success or career we want.
1: Taking seriously. If we are considered a professional in our work, it is of course important for us to be taken seriously on behalf of those with whom we work or those we work for. If we come to a workshop, or an exhibition, or a conference or anything else in flip-flops or trainers – they certainly would not. Unless we are a professional beach guard or athlete.
2: Better socialization or communication. We can discuss that our image is a message for itself, and a man or a woman is a mere medium, but the conversation can begin about the color of a sweater, coat knit or current sale. Color, cut, pattern, contrast, and more or less trend-tracking creates a message that communicates our identity, attitude, thinking, ambitions and goals.
3: Respect towards others. In different interactions with people, in public places and in public events as well as in private set-ups, what kind of dress we chose reflects the level of our respect towards the gathering or institution. We certainly can make a difference between the local ferry and reception in the embassy.
4: Authority and class. Whether we have the authority ourselves or that we want to be noticed by the person that we consider an authority, engage in communication, be taken seriously and given a respect we have to be aware that a certain position, placement or title are demanding a dress code. And some dress codes have a sense of authoritarianism and class: leather boots of military type or stilletos, type of knit, tweed or leather coat, cashmere elements, fur. We won’t debate on the protection of animals.
5: Creativity. There is evidence that uniformity fosters a sense of equality among members of society, that uniformity in dressing reduces anxciety and panic over the daily dressing composition, and this time is better spent on productivity and the development of essential ideas. Simplicity is appreciated, but the distinction must be made between facelessness and flutter and simplicity that arises from the possession of some sort of a style. Courage, ideas and handicrafts from textiles arising from the need to pop out of the average collections for this or that season certainly give a note of creativity and attractiveness.
Authenticity and style are built not only by surfing through fashion magazines, blogs, and miles and miles of walking through shopping malls, but through a series of regular daily practices and attitudes towards one’s own life and values.
Tastes may different and everything is allowed, after all, even sandals with socks and patchwork boots.
The question is what we strive for and the answer lies in our results.
Tamara Petrovic
5 лаких одговора на питање: Ако одело не чини човека – да ли чини професионалца?
Да ли праштамо сарадницима који немају стила у одевању и понашању, а и не показују знаке било каквог брушења животног стила, који је и мало различит од нашег, колико год ми делили некакве универзалне вредности и присилно мислили да, јелте, то није важно? Вероватно се такве супротности привлаче док не почну да се не подносе. Јер праштамо, само док неопходно радно време траје или док се посао не заврши, по принципу ”мора се”. Многи праведници би осудили ”непримерене” коментаре на тему нечијег ”имања или немања” новца за лепу одећу, на пример, али овде не говоримо о скупом – већ о лепом и стилизованом.
Изговори могу да се измисле за све и свашта, али у немару за своју појаву – тешко, јер слика говори. Није свако Ганди.
Имам колеге из невладиног сектора, и нарочито омладинског рада, које су многе (добре) ствари искритиковале, изврнуле руглу (воле такву праксу) и релативизовале, па је смарт кежуал прешао у кежуал, а кежуал прешао у осећам-се-као-коткуће стил одевања у јавности са повременим ”ово је пиџама за напоље”.
Та вечита презаузетост битним стварима, суштинским стварима, стварима које радимо јер поштујемо те фамозне вредности, спречава да се успостави систем навика које укључују и визуал (фитнес, кориговање исхране, смањење пушења, јога, па и шопинг), насупрот турирању интелекта који постепено превасходно почне да троши време на хвалу сопствене памети и бивања авангарде(!). Увек мора да се има времена да се уложи додатни напор у креирање сопственог имиџа (не само идентитета), у зависности од тога какав успех или каријеру желимо.
1: Схватање озбиљно. Ако се ми сматрамо професионалцем/ком у свом послу, за нас је свакако важно да нас они са којима радимо или они за које радимо, схвате озбиљно. Ако на радионицу, или на изложбу, или на конференцију или на било шта друго дођемо у јапанкама или тренерци – сигурно неће. Осим ако нисмо професионални чувар плаже или спортиста.
2: Боља социјализација или комуникација. Можемо дискутовати о томе да је наш имиџ порука сама за себе а човек или жена прост медијум, али конверзација може почети баш на тему боје џемпера, кроја капута или тренутне распродаје. Боја, крој, дезен, контрасти и мање-више праћење трендова креира поруку којом комуницирамо наш идентитет, став, мишљење, амбиције и циљеве.
3: Поштовање других. У различим интеракцијама са људима, на јавним местима и јавним догађајима, као и у приватном сетингу, какву смо одевну комбинацију изабрали у односу на прилику – одражава ниво нашег поштовања према скупу или институцији. Сигурно правимо разлику између аутфита за одлазак на сланинијаду и пријем у амбасади.
4: Ауторитет и класа. Било да смо сами ауторитет или да желимо да нас наш ауторитет примети, укључи у комуникацију, схвати озбиљно и пружи дозу поштовања – не по принципу да се слично сличном радује – већ одређени положај, позиција или титула носе захтев за дрес кодом. А неки дрес кодови имају жицу ауторитарности и класе: кожне чизме војничког типа или ”салонке”, шара ткања, капут од твида или коже, елементи кашмира, крзна. Не улазимо у дебату о заштити животиња.
5: Креативност. Постоје сведочанства о томе да униформност подстиче осећај једнакости међу члановима друштва, да једноличност у одевању смањује деконцентрисаност и панику око дневне одевне композиције те се то време квалитетније троши на продуктивност и развој суштинских идеја. Једноставност се цени, али треба направити разлику између безличности и бљутавости и једноставности која проистиче из имања каквог-таквог стила. Храброст, досетљивост и рукотворине од текстила настале из потребе за искакањем од просечних колекција за ово или оно годишње доба свакако дају ноту креативности и веће интересантности.
Аутентичност и стил се граде не само кроз читање модних часописа, блогова, и ишчашења зглобова од вишесатних шетњи по тржним центрима, већ кроз низ регуларних дневних пракси и односа према сопственом животу и вредности.
Укуси су различити и све је дозвољено, на крају крајева, сандале и чарапе и хеклане чизмице.
Питање је тежњи, а одговор су видљиви крајњи домети.